It’s as simple as that

Nisam očekivao da će akcija pod nazivom U lice cenzuri izazvati toliku pažnju a pogotovo ne osvrt mainstream medija. Osnovna ideja je bila solidarnost sa cenzurisanim blogovima, ukazivanje na cenzuru i poziv na utvrđivanje odgovornosti za izgubljene živote u vreme poplave ali, kako to obično ovde bude, stvari uvek odu dalje. Sada, par dana nakon prvog objavljivanja, i nakon reakcija vlasti i ljudi bliskih vlasti postalo je jasno da nismo više samo potpisnici ovog teksta već i „nezgodni svedoci“ svega onoga što su činili i čine.

Vlast i ljudi oko nje se zalažu za ulazak u EU i evropske vrednosti a kada im se jedna takva vrednost ponudi, a mislim da to ova inicijativa u svom kritičkom i odgovornom duhu jeste, odmah nailazi na osudu i zgražavanje. Ovoj akciji se lažno pripisuju mnoge stvari od uticaja nekih političkih partija, preko uticaja Peščanika i ljudi oko njega i sve do udruživanja sa fašistima. Potpisnici ovog teksta se označavaju kao “mastodonti kredibiliteta” ili „malo poznati blogeri.“ Niko ne obraća pažnju na sadržaj teksta. Sve je to jedna zavera protiv države i naravno Velikog Vođe u kojem se država ostvaruje. Čini se da im najviše smeta anonimnost blogerki i blogera potpisnika. Niko nije poznat i šta sada ima tu da nešto pričaju. Kako da im se prebaci neka grešku iz prošlosti, spoj sa prethodnom vladom ili već neka dnevno politička prljavština kada se o njima ništa ne zna. Prvo da postanu poznati pa onda neka pišu šta hoće. Druga zajednička stvar kod ovih kritika su nevešti pokušaji da se ova akcija poveže sa partijama i ljudima iz bivše vlasti. Treća stvar koja povezuje ove kritike je besmisleno pitanje gde su potpisnici bili kada su se slične stvari dešavale. Predlažem im da na primer, premijera i neke ministre upitaju gde su bili devedesetih i šta su tačno radili. Kada se u sve umešao OEBS oglasio se i sam premijer tražeći dokaze od iste organizacije i tako još jednom pokazao svoju poslovičnu aroganciju. Zatim je postavio pitanje kako to on može da zabrani nešto u novinama koje pišu protiv njega i tako nam po ko zna koji put pokušao da dokaže da je on država, čitav državni aparat i svaka od grana vlasti. Ako nije on onda nije niko pošto je on sve. Prava reakcija stvarne pro evropske vlade, pošto je odjek inicijative već takav kakav jeste, bi bila da ispita sve okolnosti, razmisli o argumentima iz inicijative i razlozima njenog nastanka umesto da to traži od OEBS-a.

Stvar je krajnje jednostavna i sada je već jasno da ne može biti etiketirana i zakopana u medijskoj močvari kako je to već postalo uobičajeno. Aleksandar Sekulić je na tviteru postavio pitanje da li ima šanse da blogerke i blogeri na svojim blogovima objave jedan zajednički tekst koji će ukazati na cenzuru u Srbiji. Dario Hajrić i on napisali tekst a zatim ga podelili zainteresovanima da daju svoje sugestije. Za jedan dan su prikupljeni potpisi, koji su zatvorili tekst. Jednostavno, zar ne? Bez partijskih aparata, novaca, zavere, udruživanja sa ovom ili onom stranom.

Ponavlja se stara priča. Kada neko pokuša da reaguje kao građanka ili građanin i uđe u to “građansko stanje“ istog trenutka počinje etiketiranje i lažne optužbe. Devedesetih su to bile „snage haosa i bezumlja“, izdajice, ekstremisti a danas “kritizeri“. Na momente se stiče utisak, kako je to rekla Sajber Van Der Last, da živimo, ne u devedesetim već u njihovom hologramu. Ova inicijativa je, za mene, između ostalog, pokušaj građana da prihvate evropske vrednosti pre političke elite pošto ona, kao i sve pre nje, to neće ponuditi. To nije padalo na pamet niti jednoj vladi do sada. Sve to govori, kako je to već neko jednom rekao, da će Srbija ući u EU ali oni nikada EU neće pustiti u Srbiju. Cenzura je njihov odgovor koji naravno nije prihvatljiv. I ova politička elita kao i sve prethodne uglavnom su pregovarale prema spolja sa svetom što, bez sumnje, mora biti na prvom mestu ali to nije razlog da ponekad ne pregovaraju i sa drugom stranom. Kada neka grupa građanki i građana ponudi, ništa manje ni više od onoga o čemu već vode pregovore sa EU i za šta se deklarativno zalažu, to je svaka pa i ova vlast prihvatala kao napad direktno na državu. Začuđujuće je kako prepoznaju te vrednosti spolja ali ne i kod kuće. Na kraju krajeva možda ne prepoznaju te vrednosti ni spolja već samo glume?

Politika mesijanstva i sudbinske predodređenosti Velikog Vođe, politika odsustva odgovornosti, politika arogancije vlasti, politika odbijanja komunikacije sa građankama i građanima, politika pasivne agresivnosti, politika sakrivanja istine i politika cenzure je nešto što nismo čuli u predizbornim obećanjima vladajućih partija i to im treba reći u lice. It’s as simple as that.

#uLiceCenzuri

Bob Lebowski
from Novosadsko Ubrojčavanje http://t.co/D1SCtlgRXR
via botovi

Advertisements

Ljiljana Smajlović u lice kritičarima cenzure | VladanBa’s Blog

“Krajem prošle nedjelje grupa blogera zajedničkim snagama objavila je proglas U lice cenzuri kojim se usprotivila cenzuri tokom vanredne stiucije u Srbiji. Iako prvih dana proglas nije naišao na značajnije reakcije nastavio je da se širi pa su se reakcije na koncu pojavile. Okidač je bilo reagovanje OEBS-a nakon kojeg je u uvodniku Politike svoje stavove o proglasu i cenzuri iznijela Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica.

Smajlović piše da reagovanje OEBS-a treba ozbiljno shvatiti, kao što je, po njenim riječima, trebalo ozbiljno shvatiti i samu akciju U lice cenzuri. Ipak, u daljem tekstu uvodnika potpuno skreće sa teme, ne osvrće se na sam proglas, ne osvrće se ni na stanje cenzure, već se isključivo trudi da osudom nedelanja u nekim ranijim situacijama diskredituje OEBS, NUNS, neke od potpisnika, ali i blogere.

Karakterišući blogere kao manje poznate, a potom navodeći neka od imena, Ljiljana Smajlović očigledno pokušava ljude koji su pokrenuli čitavu priču proglasom predstavi kao nebitne, irelevantne za uzimanje njihovog mišljenja u obzir. Iako je u pravu da su upitanju uglavnom manje poznati blogeri, bez velikog broja čitaoca, a time i uticaja na javnost, rekao bih da je zanemarila sljedeće. Demokratija, pa makar i u ovom pojavnom obliku kakav mi imamo, podrazumijeva pravo svakoga na iznošenje mišljenja. Nijedno mišljenje ne može biti odbačeno na osnovu toga od koga dolazi, je li taj neko poznat ili ne, već isključivo na osnovu svoje sadržine i argumentacije. Internet kao slobodni medij omogućio je da se ta vrijednst demokratije mnogo lakše sprovede u praksi i da mišljenje pojedinca, manje ili više poznatog, dođe do svoje publike. U prilog ovoj tezi ide i to što su neki od sada redovnih saradnika Politike počeli da pišu upravo kao manje poznati blogeri.

Završivši tako sa diskreditacijom blogera Smajlović ostatak teksta posvećuje disreditovanju sociološkinje Vesne Pešić, predsjednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašina Obradovića i OEBS-a. U duhu one krilatice gdje ste bili kad je gorjelo glavna kritika na račun pomenutih odnosi se na to što u nekim ranijim situacijama uticaja vlasti na medije nisu reagovali. Postala je to opasna praksa u posljednje dvije godine, njome se podobnost bilo kojeg kritičara mjeri time koliko je svojevremeno bio aktivan u kritici prethodne vlati. Ovim Smajlović ponovo odbija da preispita samu kritiku i zadržava se na liku i djelu kritičara.

Ona to odbija do kraja. Čitam uvodnik do posljednje riječi i ne nailazim ni na jednu rečenicu koja govori o tome šta je zapravo U lice cenzuri, i još važnije, da li je napisano opravdano ili ne, a samim tim i da li je OEBS sa razlogom reagovao. Za nekoga ko ima toliko novinarskog iskustva ne bih rekao da je to slučajno, dapače. Očigledno je da Smajlović u ovom tekstu konstatuje da cenzura postoji, detektuje i njene početke, ali urednica najstarije novine u zemlji uporno odbija da se njome pozabavi u sadašnjem kontekstu, već se zadržava na pitanju zašto pomenuti nisu ranije reagovali.

Postavio bih onda i ja nekoliko pitanja, ako smijem. Jesmo li odocnili i time izgubili pravo da nešto kažemo? Je li ovo stanje zacementirano i na nama je samo da se pomirimo sa njim? Ako sada svi priznamo da je prethodna vlast bila loša, ako iznesemo dokaze da smo je kritikovali, da li konačno dobijamo pravo da kritikujemo ovu?

Za nas, manje poznate blogere, pitam. Pešić, Obradović i OEBS su poznati, njima je već lakše da postavljaju pitanja u javnom prostoru.

Diskusiju na ovu temu možete pratiti na Tviteru pod heš tagom #ULiceCenzuri.”

http://vladan.ba/ljiljana-smajlovic-u-lice-kriticarima-cenzure/
from Novosadsko Ubrojčavanje http://vladan.ba/ljiljana-smajlovic-u-lice-kriticarima-cenzure/
via botovi

Internet sve pamti | SHARE Foundation

ERROR 404: FLOODS – GOVERNMENT NOT FOUND!

Share Defense: Analiza Internet sloboda u toku vanrednog stanja / Republika Srbija / maj 2014. godine

Pravi pokazatelj zrelosti i demokratičnosti neke države i društva je podložnost kritici javnosti. Vlast kojoj je stalo do demokratskih vrednosti i vladavine prava, ne sme da dozvoli da javna debata o temama od javnog interesa utihne, pa ni u vanrednim situacijama, poput elementarne nepogode koja je zadesila Srbiju prethodnih nedelja. Država ne samo da ne sme direktno da ugrožava pravo na slobodno širenje i prijem informacija, nego treba da stvori preduslove da niko drugi, bilo da dolazi iz javnog sektora ili privatne sfere, tu slobodu ne ugrožava. Nažalost, ovaj “test demokratičnosti”, država nije položila, jer su najpre sami predstavnici državnih organa negativno i previše burno reagovali na bilo kakvu kritiku. Potom su privatni akteri, poput kablovskih operatora, pokazali potpuno odsustvo bilo kakve svesti o neophodnosti slobodnog protoka informacija, zloupotrebljavajući svoju ulogu “prenosnika” te informacije i uskraćujući svojim korisnicima dostupnost sadržaja, a na kraju je najveći udar pretrpela kritika na društvenim mrežama, blogovima i drugim alternativnim kanalima komunikacije.

Vanredna situacija vs. vanredno stanje

U opštoj konfuziji koju je izazvala elementarna nepogoda, suptilno se izgubila razlika između vanrednog stanja i vanredne situacije. Tu razliku smišljeno ili slučajno u toku trajanja vanredne situacije nisu uvideli ni pojedini novinari tradicionalnih medija, pa ni predstavnici države i lokalne samouprave, prenoseći poruku da je u Srbiji proglašeno vanredno stanje. Kako se radi o pravnom, a ne kolokvijalnom terminu, i kako njihova “konfuzija” može da ima jako velike posledice po uživanje ljudskih prava, neophodno je objasniti tu razliku.

Vanredno stanje kao pravni institut detaljno reguliše Ustav Republike Srbije, navodeći da ga proglašava Narodna skupština kada “javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana” (član 200. Ustava). Narodna skupština je ovlašćena i da donese mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava za vreme trajanja ratnog i vanrednog stanja (Član 105. stav 2. tačka 3) Ustava). Mere ograničenja se mogu odnositi i na slobodu medija (član 50) i pravo na obaveštenost (član 51).

Ustav propisuje da je za ograničavanje slobodnog uživanja ljudskih prava potrebno da su ispunjeni određeni uslovi – propisanost zakonom, usmerenost na zaštitu osnovnih vrednosti društva, uz postojanje srazmernosti mere i cilja (član 20. stav 1). Zakon o vanrednim situacijama nijednom svojom odredbom ne propisuje mere ograničavanja ljudskih prava, pa ni slobode informisanja. Pomenuti zakon ne samo da ne propisuje pravni osnov, nego to pravo uzdiže na viši nivo u skladu sa načelom javnosti, tj. članom 5. tačka v) Zakona o vanrednim situacijama:

“Podaci o opasnostima i delovanju državnih organa, organa autonomnih pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugih subjekata zaštite i spasavanja su javni.

Organi državne uprave, organi autonomnih pokrajina i organi jedinica lokalne samouprave moraju obezbediti da stanovništvo, na području koje može pogoditi elementarna i druga nesreća, bude obavešteno o opasnosti.”

Tromost tradicionalnih medija i izostanak obaveštavanja nadležnih službi u danima vanredne situacije je stvorila potrebu da građani komuniciraju alternativnim putem. Zahvaljujući Internetu građani su imali priliku da objave sadržaje u realnom vremenu i tako informišu javnost, ali i pruže pomoć. Neophodne, ažurirane i pravovremene informacije su građani mogli da dobiju često samo preko društvenih mreža, ad-hoc platformi i Google dokumenata i ostalih kanala komunikacije putem interneta. Nažalost, i neki od ovih vidova komunikacije ubrzo su bili onemogućeni.

via http://www.shareconference.net/sh/defense/internet-sve-pamti

from Novosadsko Ubrojčavanje http://www.shareconference.net/sh/defense/internet-sve-pamti
via botovi

Dnevni list Danas | Nedelja | Bog i Vučić

“Iz te političke diferencijacije koju je odradila poplava proizašla je i jedna druga podela: imali smo jednu Srbiju pod okupacijom dirigovanih medija, i jednu drugu, gerilsku, koja je tražila prostore za istinu i slobodu, i za akciju lišenu stega nemaštovite propagande. Vlada se pokrila činjenicom da je proglasila vanrednu situaciju, i stvorila carstvo za sebe. Nema pitanja, ima samo direktiva, nema informacija ima saopštenja, nema nezavisne slike stanja ima samo njegove službene verzije. Ako ste mogli da gledate televizije i čitate novine, alal vam vera. Podsetilo je to na neke ne tako davne kampanje, kad se pumpao moral, ispitivala pravovernost, gojio patriotizam.

U senci te okupacije (u gerili, rekao sam) konstituisala se, međutim, jedna druga i drugačija Srbija, povezana između sebe voljom da pomogne, da se dobrovoljno – samo nalogom sopstvene savesti – nađe pri ruci, da ispravlja krive Drine vlasti, da, najzad, još jednom demonstrira svoje ljudske mogućnosti, u vremenima kad se učinilo da i to, kao i sve, nestaje. Stotine volontera, i to mladih koji se nisu našli na poprištu po direktivi svoje partije, stotine onih koji su poklanjali konzerve i pelene, onih koji su razvozili mokre i promrzle, onih, najzad, koji su sve to radili bez poze, bez pompe, i bez slave, činili su to mimo vlasti, ponekad i protiv nje. Zaslužili su kapu dole. Heroji? Ne bih hteo da ih vređam, dovoljan je blam to što im tu iskompromitovanu, istrošenu medalju prišivaju površne novine. Ovim uzornim, samopregornim, požrtvovanim, jednostavnim ljudima dovoljno je da ostanu ono što jesu. Kud ćeš zapravo više!

Da li je sve ovako moralo biti? Zasad je Vučić učinio odgovornim jedino Nebo i Boga. Kako je na srpskoj zemlji? Da li je tu bilo grešaka, propusta, one nedoraslosti za vođenje javnih poslova koja nosi ako ne zakonsku a ono moralnu odgovornost? Ne moramo se ugledati na Japance, oni su pretežak primer. Cunami je odneo tuce karijera, iako ni jedan čovek nije kriv za njega. Ali eno vam Nju Orleansa: niko od tamošnjih glava nije doveo Katrinu, pa su ipak otišli. Poplava u Pekingu imala je manje mrtvih nego naša, odstupio je gradonačelnik i njegovi ljudi. Itd. Vučić je prvi put u istoriji srpskih vlada napravio zaduženje u svojoj vladi baš za ovo što se desilo (kao da je, ne daj bože, zazivao katastrofu), i to više zato što nije znao šta će sa Veljom Ilićem nego zato što je mislio o tome da od njega napravi Šojgua. Bilo je, zapravo, izvesnog cinizma u toj odluci. I šta bismo dobili ako bi na ovaj ili onaj način otišao Velja Ilić? Žrtvenog jarca, ništa drugo, ništa suštinski. Pogledajte: sve što ima u rukama ministar koji treba da nas štiti od nevolja ove vrste jesu kola „za koja ne može još da duži benzin“. Saznao sam to baš kad sam hteo da ga pitam da li je tri dana pre poplave sa svojim timom proučavao upozoravajući izveštaj Hidrometeorološkog zavoda. Đavola! On nema žive duše sa sobom, ni stola, ni stolice, čak ni sekretarice. To je slika jedne vlade, i jedne države koja je bila poplavljena i pre poplave koja je došla.”

from Novosadsko Ubrojčavanje http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/bog_i_vucic.26.html?news_id=282040
via botovi

U LICE CENZURI

Andrej Dolinka

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Akuzativ
Aleksandar Sekulić – 2389
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Bozóki Antal
Ch3d4 (Vojislav Bajakić)
Constrictoria Boa
CRZ Blog
cult – B92 blog
Danubius forum
Dario Hajrić – Sistem i lom
Dejan Pešić
DJ Ivica
Dokona popadija
Dopisi iz Diznilenda
Đorđe Bojović
Džunglica
Edis Đerlek
Euterpaspeaks
FCBK
Ivana Ćirković – Organ Vlasti
Ivy Jbte
Iz glave radio
Izvan kuhinje
Jelica Rogić
Just Bloggin’
Kontrapress
Kriza identiteta
Leksikon YU mitologije
Liceulice
Logaritam
Loose Ends in Economics
Luka Božović
Mahlat
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Mesec, suncokret i ostale priče
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Đajić
Miloš Sečujski – B92 blog
Mojporrtal.org
Mr Black
Ne verujem u muk istine
Nebojša Knežević – yzmaya
Negoslava’s Blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Nikola Kolja Krstić
Novi Sad 2020
Novinarizmi
Novosadsko ubrojčavanje
Od svega po malo
Osmi dan
Ostavite Teslu na miru
Pagankawebshtizza
Panonska revija ludosti
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje
Pećko pivo
Peščanik
Politiks tejps
Popovsko Dokonisanje
Prešlicavanje
Pressburger Csaba
Pressburger Csaba
RainDog po treći put među blogerima
Random Code and Beauty of Organic Entities
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sandra Simonović
Sara Radojković
Savesna
Spookyludila
Staša Koprivica – 100 lisica
Strahinja Krstić
Troblog
Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista
Vazda nešto
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
VladanBa’s Blog
Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael
Vladimir Milutinović – Dvogled
Whatever… Nevermind
While Sleepwalking…
Žarko Ptiček
Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije
Centar za praktičnu politiku
Centrar za marginu
Fondacija Dokukino
Građanske inicijative
Kuća ljudskih prava i demokratije
Mreža za političku odgovornost
Share Fondacija / Share Defense
Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Građanke i građani:

Admir Smajović
Aleksandar Atanasijević
Aleksandar Jovičić
Aleksandar Kezić
Aleksandar Kokotović
Aleksandar Lučić
Aleksandar Stanojković
Aleksandar Živadinović Ćupas
Aleksandra Anokić
Aleksandra Đerić
Aleksandra Jensen
Aleksandra Sokolović
Aleksandra Tomić
Ana Bellotti
Ana Čiča
Ana Kerečki
Ana Manić
Ana Marković
Ana Petrović
Anđela Milivojević
Anica Spasić
Biljana Kovačević
Biljana Kukić
Biljana Marinković
Biljana Mladenović
Biljana Stepanov
Bojan Cvejić
Bojan Radović
Bojana Jevtović
Bojana Miković
Bojana Selaković
Boris Bašić
Boris Lučić
Boris Sijerković
Boško Hadžić
Branislava Nestorov
Branka Dobrić
Dalibor Stojičić
Dana Selaković
Danica Nikolić
Danijel Milošević
Danijela Pejatović
Danijela Rafailović
Danijela Ranković
Danijela Tasić
Darko Vlahović
Dejan Košanin
Dejana Stevkovski
Denis Lazetić
Dijana Hinić
Dimitrije Petković
Đorđe Mančev
Đorđe Trikoš
Dragan Popović
Dragana Kostadinović
Dragana Pećo
Dragana Zlatičanin
Dražen Zacero
Dubravka Nikolić
Dubravka Velat
Dunja Lazić
Đurđa Đukić
Dušica Petrović
Duško Jerkov
Dževid Sadović
Edita Miftari
Emina Kovačević
Filip Perić
Fismir Jahiu
Goran Zarić
Gordana Šajinović
Irina Zahar Hinrichs
Iva Jović
Ivan Lukić
Ivan Popović
Ivan Stanojević
Ivan Stevanović
Ivan Tot
Ivan Vlajić
Ivana Jakovljev
Ivana Mirčetić
Jasmina Lazić
Jasmina Milojević
Jasmina Radovanović
Jelena Jovanović
Jelena Kandić
Jelena Milojković
Jelena Paligorić
Jelena Petrović
Jelena Radanović
Jelena Simić
Jelena Stević
Jelena Tot
Jelisaveta Manojlović
Jelisaveta Mikulić
Jovana Gligorijević
Jovana Jakovljević
Jovana Kolarić
Jovana Pavlović
Jovana Polić
Jovana Prusina
Jovana Radovanović
Jovana Sikimić
Jovana Tripunović
Jovana Vujičić
Jovana Vukić
Katarina Tadić
Ksenija Stojanović
Lav Kozakijević
Lazar Marjanović
Lazar Milovanović
Leopold Rollinger
Ljiljana Bukvić
Ljubica Turudić
Ljubomir Medaković
Luka Rajić
Maja Mićić
Maja Stojanović
Maja Vasić-Nikolić
Maja Vrtarić
Marija Avramović
Marija Đelić
Marija Janković
Marija Maša Bojičić
Marija Milosavljević
Marija Penezić
Marija Radovanović
Marija Stanojčić
Marija Vukosavljević
Marijana Toma
Marina Andromarta Bogojević
Marina Ristanović
Marina Stamenković
Marina Ugrinić
Marko Bogunović
Marko Mitrović
Marko Vidojković
Mašan Minić
Mikaela Smičković
Milan Cvijić
Milan Đukić
Milana Ninković
Milanče Milosavljević
Milena Dragićević
Milica Jovanović
Milica Stojanović
Miljenko Dereta
Milomir Sekulić
Miloranka Ilić
Miloš Avramović
Miloš Dašić
Miloš Janković
Miloš MIhajlović
Miloš Nikolić
Miloš S. Nikolić
Mina Ilić
Mirjana Drašković-Ivica
Mirjana Miočinović
Mirko Rudić
Miroslava Marjanović
Mladen Manojlović
Momir Pejatović
Nada Likar
Natalija Marjanović
Nataša Agbaba
Nataša Mijatović
Nataša Nikolić
Nataša Robulović
Nebojša G. Mirković
Nenad Nikolić
Nenad Vukadinović
Nikola Adžić
Nikola Ristić
Nikola Tomić
Nina Savić
Ognjen Đerić
Olga Gligorović
Peđa Mitrović
Petar Tančić
Radina Vučetić
Radmilo Marković
Rajma Isljami
Ratko Femić
Robert Čoban
Sandra Popović
Sanja Jović
Sanja Zrnić
Sara Dereta
Saška Karamarković
Selma Lazović
Siniša Tucić
Slavica Slatinac
Slavica Stojanović
Slobodan Joksimović
Slobodan Srdić
Snežana Čongradin
Snežana Marković
Sofija Mandić
Sofija Marjanović
Srđan Dinčić
Stefan Aleksić
Stefan Ćorić
Stefan Jovanović
Stefan Šparavalo
Stevan Đekić
Stevan Ristić
Tatjana Radunović
Teodora Tomić
Uroš Jovanović
Vanesa Nikolić
Veljko Radunović
Veselin Nasufović
Vesna Đukanović
Vesna Mićanović
Vesna Miletić
Vesna Pešić
Vesna Vasiljević
Višnja Filipović
Vladimir Marović
Vladimir Stojanović
Vukan Simonović
Vukašin Obradović
Žarka Radoja
Žarko Canić
Žarko Ogrizović
Zdravko Janković
Željka Pantelić
Zoran B. Nikolić
Zorica Filipović
Zorica Šćepanović

via http://ulicecenzuri.blogspot.cz/2014/05/u-lice-cenzuri.html?m=1

Ja, AV, podnosim ostavku | Libreto

Ja, AV, podnosim ostavku!

Podnosim je jer sam se ispavao i u ovo malo lucidnih trenutaka shvatio sam svoju nezamenljivu odgovornost za stanje u državi na čijem sam čelu.

Shvatio sam da mi je Zakon o vanrednim situacijama nalagao da „odmah po saznanju da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode“ (član 30, Služ. gl. 111/2009 i 92/2011) proglasim vanrednu situaciju, a to saznanje je postojalo još od utorka 13. maja kad je već posle 17h Republički hidrometeorloški zavod (RHMZ) najavio velike padavine, a iste večeri je to i Biljana Vraneš pročitala u III dnevniku RTS-a, upozorenje pojačano mapom Srbije gde su područja u vanrednoj opasnosti bila označena crvenom bojom.

Ja, AV, proglasio sam vanredno stanje tek u četvrtak, 15. maja, u popodnevnim satima, kad je za mnoga ugrožena područja već bilo uglavnom kasno. Nisam se oslonio na stručnjake, već na pogrešne procene sebe samoga i svojih drugara iz vlasti, što me čini objektivno odgovornim za teške posledice po živote i imovinu stotina hiljada ljudi.

Takođe ja, AV, pored ovog osnovnog, zakonskog, političkog i nezaobilaznog razloga, podnosim ostavku i iz sledećih moralnih razloga:

1. Iako sam ranoranilački već dve godine u vrhu vlasti – de facto sam bio to vreme sam vrh vlasti – nisam iz toga skoro ništa naučio. Podsticao sam poslušnički, slugeranjski stav mojih saradnika, pa čak i ministara. Pa sam tako dočekao da me, na sednici Vlade, 15. maja, kad sam shvatio kolike su razmere katastrofe, ponese histerično-paranoično stanje koje nisam mogao da kontrolišem; sviknuti na moje nenormalno ponašanje, ministri su prećutali moje ispade, umesto da me neko od najviših državnih rukovodilaca sabrano prekine (ili, još prigodnije, otera u p. m.), čime sam dodatno uplašio stanovništvo (kad je već mnogo toga bilo kasno), uneo paniku, zbunio državnu upravu i nadležne službe, pojačao nered i konfuziju, umesto da se smireno i civilizovano obratim javnosti kako bi se umanjile haotične i tragične posledice koje su usledile.

2. Tada sam pozvao dobrovoljce na Šabac, hiljadu i po njih, umesto da sam Šabac pozovem na veću angažovanost (jer ima i tamo dovoljno ljudi). Smenio sam, nošen svojom nezajažljivom željom da moji svuda vladaju, predsednika lokalnog Štaba i predsednika opštine Šabac, koji nije iz moje stranke, i postavio svog čoveka, Babića iz Vrnjačke Banje, koji se, ne poznajući ni Šabac ni ovaj posao, pokazao brzo kao nesposoban, pa sam onda na to mesto gurnuo generala Dikovića, načelnika Generalštaba. Ja, AV, time sam se umešao u komandovanje vojskom, što nije uopšte u mojoj ingerenciji, a ogrešio sam se i o funkcionalnost komandovanja, jer je posao ovog generala da nadgleda čitav angažman Vojske Srbije na svim ugroženim područjima, a ne samo u Šapcu. Iskreno, uprpio sam se, šta je tu je, ali sam itekako odgovoran za svoje teške pogreške.

3. Vozikao sam se helikopterima, pontonskim čamcima i amfibijama, vukući sa sobom snimatelje i novinare, koji su svakako imali preča posla da izveštavaju nego da mene slikaju, čime sam, još gore, naveo i pojedine svoje ministre, a onda i ostalu estradu, da se posluže istim suvišnim marketingom. To je s pravom ostavilo ružan ukus u javnosti, jer je ličilo na stranačku i vlastodržačku promociju, zbog čega se osećam duboko postiđenim.

4. Neprimereno, naopako, preteći zabranio sam da se objavljuju podaci o postradalima sa smrtnim ishodom, kako bih te podatke ja lično objavio, kojom prilikom sam – u najmanju ruku ružno – pitao „gde su te stotine i hiljade mrtvih“, iako broj smrtno postaradilih nije konačan niti znamo sve razmere ove katastrofe. Molim Srbiju da mi ovo posebno oprosti.

5. Dopustio sam, i svojim ponašanjem ohrabrio, brojne nazovi rukovodioce – državne, administrativne, medijske i ostale – da hroničnu neorganizovanost države ne umanje, već pojačaju do košmara, tako da se društvo, na osnovi samoodbrane, moralo samo nekako pribrati, što svakako nije najbolji način za vanredne situacije ove vrste. Naročito sam, ako ne lično, a ono kroz svoje nesposobne saradnike i trabante, narušio lanac koordinacije i komandovanja u slučaju Obrenovca, jer su, umesto da misle svojom glavom ili da slušaju pametnije od sebe, nadležni za uzbunjivanje i akciju spasavanja čekali da im ja to odobrim. Umesto da radim svoj posao – posao glavne državne koordinacije uz savete proverenih, pravih stručnjaka – ja, AV, predao sam se niskoj strasti glumljenja Vođe, što je daleko od evropskog standarda kojem sam se, na jeziku, obavezao.

Mogu navesti i sijaset drugih razloga, ali na kraju, da ne davim u ovoj poplavi, moram priznati i ovo:

Između 1993. i 2008. godine – punih 15 godina – pripadao sam tzv. radikalnoj stranci i podsticao, u svojstvu jednog od njenih čelnih ljudi, najdublju političku patologiju (Šešeljevih neonacista), pa sam, čak, odatle dospeo do položaja ministra informisanja u vreme NATO bombardovanja, kad je ubijen novinar S. Ćuruvija, poginuli brojni radnici RTS-a, a ja dobio stan od države. Davao sam tokom tih ranijih 15 godina brojne gadne izjave, kojih se danas valjda stidim. Ali neka bude šta je bilo. Ja, AV, podnosim ostavku i tek ću se za 15 godina ponovo pojaviti u političkom životu, koliko mi treba za skrušenu, hrišćansku i svaku drugu pokoru od ranijeg šešeljevskog angažmana. U međuvremenu, predaću se lektirama Vebera, Parsonsa, Lumana i evropske liberalne misli, baviću se svojom porodicom i pravnim zanatom koji sam davno izučio a nisam ga nikad praktikovao, i pokušati da doprinesem, najpre svojim nečinjenjem, a onda skromnim delima, ustanovljenju građanskog društva u Srbiji i same Srbije kao pravne i demokratske države po ugledu na razvijenu Evropu.

Ima za mene, verujem, života i po strani od politike!

Ja, AV,

u prestonom gradu Beogradu,

31. juna 2014.

via http://www.libreto.rs/2014/05/ja-av-podnosim-ostavku/
from Novosadsko Ubrojčavanje http://www.libreto.rs/2014/05/ja-av-podnosim-ostavku/
via botovi

Državo, ne bismo te više zadržavali | Druga strana

Odmah da razjasnimo sledeće: narodu ove zemlje svaka čast. Da nam nije nas, propali bismo odavno. Gledajući silu solidarnosti i samoorganizacije koja se podigla za vrlo kratko vreme, čovek ne može a da ne oseti ponos i da mu momentalno ne postane jasno zašto smo izdržavali sve i svašta kroz istoriju.

Zato što smo, na kraju dana, u najgorim situacijama tu jedni za druge. Možda u normalnim okolnostima to uzimamo previše zdravo za gotovo. Umislimo da smo sami, da se svako bori za sebe, ali to, vidimo ovih dana, i nije baš tako.

Sa druge strane, država je pokazala je neviđenu tromost, nespremnost i potpunu, ali potpunu dezorganizovanost. A kome takva država treba?

– Ne treba nam država koja nije u stanju da proceni opasnost.

– Ne treba nam država koja laže da je potpuno spremna za sve što dolazi, a četiri dana kasnije broji mrtve građane.

– Ne treba nam država koja ukida radio-amatere, zahvaljujući kojima je spašeno ko zna koliko ljudi.

– Ne treba nam ministar za vanredne situacije koji kao da ne postoji.

– Ne treba nam predsednik države koji se u pet dana poplave oglasi jednom i to potpuno drugim povodom.

– Ne treba nam ministar pravde koji obilazi ugrožena područja da bi se fotografisao.

– Ne treba nam ministar pravde kojeg rođeni građani hoće da linčuju (Krupanj) jer se njihove nesreće setio tek kad mu je zafalilo lokacija za poziranje.

– Ne treba nam ministar policije koji sam upadne u blokadu na putu pa policija mora da spasava njega umesto ljudi koji su u pravoj nevolji.

– Ne treba nam ministar odbrane koji je po struci keramičar i o vojsci i odbrani ne zna ništa.

– Ne treba nam ministar odbrane koji ni u živom prenosu vanredne sednice vlade ne može a da se ne bavi političkim protivnicima.

Bn9PGCmIQAAovgv
Priče iz Obrenovca će tek izaći na videlo. Ovo je jedna od njih.

– Ne treba nam premijer koji radi ono što nije njegov posao.

– Ne treba nam premijer koji ne radi svoj posao.

– Ne treba nam premijer koji histeriše, uzdiše, glumata, pravi dramske pauze od po pet minuta i izigrava mučenika.

– Ne treba nam premijer koji pozira u uglancanim cipelama ispred helikoptera ne shvatajući kakva kataklizma nadolazi.

– Ne treba nam premijer koji uprkos nemanju dana radnog staža van politike i svojoj nestručnosti za vanredne situacije naređuje jednom generalu Dikoviću šta i kako treba da radi.

– Ne treba nam premijer koji se sa svojom svitom vozika okolo čamcem u koji može da stane baš šestoro unesrećenih ljudi željnih suvog tla.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja katastrofu i nesreću koristi da bi došla na vlast u gradovima u kojima vlada opozicija.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja iz Beograda šalje dobrovoljce u Šabac, grad koji ima više od 50.000 stanovnika.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja te dobrovoljce iskoristi da bi smenila vlast u tom gradu.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne haje za Paraćin, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja dva dana ne obraća pažnju na apele Smederevske Palanke, u kojoj nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne obraća pažnju na Svilajnac, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja danima dopušta da se Krupanj raspadne, jer ni tamo nisu na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja vlast ne vrši jednako za sve građane već ih deli na ljude prvog i drugog reda, zavisno od toga za koga su glasali.

radio-amateri
Kome su i zašto zasmetali radio-amateri?

********************************

Ne postoji dovoljno veliko priznanje koje treba odati svim sjajnim ljudima, policiji, vojci, stručnim spasiocima, desetinama hiljada volontera na svim frontovima, onima na terenu, ali i na internetu, radio amaterima, onima koji su spasavali ljude, ali i onima koji su spasavali životinje, onima koji su dali svoje poslednje da bi neko drugi imao bar nešto. Ne postoje dovoljno veliki epiteti za ono što smo svi zajedno uradili. A nisu ni potrebni, jer smo samo bili ljudi. Oni pravi.

Državnom rukovodstvu moguće je, sa druge strane, nameniti samo jednu poruku: sram vas bilo.

Zbog politizacije ljudske nesreće, zbog nesposobnosti i zbog toga što ste seli u fotelje za koje niste predviđeni ni znanjem ni strukom ni savešću, ne razmišljajući da li to može da ugrozi živote ljudi.

Da ne znam da nemate ni trunke savesti, možda bih rekao i kako bi trebalo da podnesete ostavke svi do jednog. Ovako ostaje samo – sram vas bilo. Pitanje je da li ste i toga dostojni

Nenad Milosavljević

via http://web.archive.org/web/20140519085350/http://www.drugastrana.net/svakodnevica/drzavo-ne-bismo-te-vise-zadrzavali/

Bekap stranice
https://t.co/preGWgOe0S
https://t.co/lGSvbdpFbS
from Novosadsko Ubrojčavanje http://web.archive.org/web/20140519085350/http://www.drugastrana.net/svakodnevica/drzavo-ne-bismo-te-vise-zadrzavali/
via botovi