e-novine.com – Cenzura nepostojeće misli

E-novine u svom poznatom maniru počeli su da “demistifikuju” razne potpisnike #ULiceCenzuri evo izašao je prvi deo. :O

U njemu su jako puno netačnih činjenica naveli (zanemarujemo tipični paranoidni konstruktivizam)… ali sve ukupno je jezivo glupo, bahato i tabloidno pljuvanje o blogerima i potpisnicima #uLiceCenzuri

Da li ovo nekog treba da UPLAŠI? HAHA!

from Novosadsko Ubrojčavanje http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-tema/105222-Cenzura-nepostojee-misli.html
via botovi

Kada nema dijaloga, to je nasilje

Spandau Ballet

Spandau Ballet

Jednog kasnog post-izbornog proleća, pošto što su (očekivane) obilne padavine izazvale poplave u našoj zemlji, nastala je “sasvim neočekivana” poplava cenzure medija.

Pre nekoliko dana je na primer, prekinuta i jedna konferencija za novinare. Na njoj je na pitanja novinara odgovarao ministar prosvete, a potom je konferencija, odjednom grubo završena.

“Nema više pitanja!” – izgovara žena na podijumu stojeći pored ministra prosvete.

“Niste ispoštovali pitanja, idemo!” – u kadar ulazi Šef Kabineta ministra prosvete iznerviranog izraza lica.

“Zašto branite…sad ste vi veći katolici od pape…” – novinar izgovara ministru i Šefu Kabineta.

“Ne, nismo mi veći katolici od BATE…” – iznerviran još više tim poređenjem, zbuni se na kratko Šef Kabineta ministra prosvete, i dodaje “ZATO ŠTO SAM JA ŠEF KABINETA, drago mi je. IDEMO!”

“Ali mi retko viđamo ministra…” – novinar se požali Šefu Kabineta.

“Dobro, biće prilike…vi sa (jedne medijske kuće) možete da možete da dođete u Beograd kad god hoćete.” – odgovara mu Šef Kabineta i odbrusi novinaru šeretski: “Ok, ja sam kriv, MENE MRZITE, IDEMO!”

 

…Na usporenom snimku vidimo kako Šef Kabineta hvata za mišicu leve ruke ministra prosvete, te ga gura ka izlazu sa podijuma, dok ministar desnom rukom nesvesno sklanja svoju (nekada dugu, a sada kratko podšišanu) kosu prvo iza levog, a potom i iza desnog uha. Ovlaš potom, uz nevini i kiseli osmeh upućen novinaru, ministar kažiprstom podiže spuštene tanjušne naočari, ka vrhu nosa. Dok izgovara “JA sam KRIV, MENE MRZITE“, Šef Kabineta odmahuje ka novinaru rukom, i samozadovoljno se smejulji, gledajući u pod, da se, nedajbote, ne saplete, pred publikom.

Nespretni, trzavi balet.

Ovaj “ples” Ministra i Šefa Kabineta neodoljivo me podseća na prošlonedeljno Premijerovo šegačenje “Možda Ivica hoće nešto da kaže, haha!“, kada se Premijer suočavao sa “neprijatnim pitanjima” novinara.
Pitanjima na koja zapravo nema nameru da odgovori.
I onda pleše.

Beogradsko Ubrojčavanje

Ovaj “nastup” se desio u Leskovcu 11.06.2014. na konferenciji za štampu u vezi sa polaganjem male mature, gde su novinari želeli da od ministra prosvete Srđana Verbića saznaju “mišljenje o nezgodnim pitanjima”.
Ko je autoritativni mladi Šef Kabineta ministra prosvete? Zašto je tako prekinuo konferenciju onog momenta kada su ministru postavljena pitanja o plagiranom doktoratu ministra policije Nebojše Stefanovića?
Zato što je Šef Kabineta i došao tu zarad  kriznog “odnosa sa medijima“. Njegovo ime je Nemanja Đorđević i “prepoznajemo se” od ranije.

Novosadsko Ubrojčavanje

Novosadsko Ubrojčavanje

“Novosadsko Ubrojčavanje” je nastalo prošle godine kao građanska reakcija na zabranu izlaganja (cenzuru) jednog umetničkog dela u Kulturnom centru Novi Sad, u oktobru 2013. godine. Ovu gradsku instituciju kulture i dalje, uprkos brojnim ozbiljnim zloupotrebama ovlašćenja, vodi i uređuje  Dr Andrej Fajgelj, kadar Treće Srbije.

Početkom novembra prošle godine, uprkos građanskom, nestranačkom protestu jednog malog broja građana Novog Sada, na cenzuru nije reagovalaskoro nijedna državna institucija. Gradonačelniku smo džaba više puta pisali. Naš otpor cenzoru se uglavnom sastojao od postavljanja kreativnih slika u “pozi raspeća” na Facebook stranicu Novosadskog Ubrojčavanja, te pisanja kritičkih tekstova o potezima Dr Andreja Fajgelja i njegove “ubrojčane falange botova”. Održali smo samo jedan grupni protest ispred KCNS.

Kulturne politike

Kulturne politike

Niko od boraca protiv cenzure današnjeg Beogradskog ubrojčavanja nije se tada puno obazirao na “novosadskog kulturnog diktatora“. Takođe doktor nauka, Andrej Fajgelj se, kao i mnogi naši režimski kadrovi danas, od svog postavljenja pokazao kao “izuzetan” u svemu.
Andrej Fajgelj je osim po “znanju mnogobrojnih mrtvih i živih jezika”, vraćanju “dostojanstva” ćirilici, promovisanju “posrbljavanja” jezika, bio “izuzetan” i po agresivnoj kontra-propagandi koju je pokrenuo u nameri da uplaši pa ućutka aktiviste. Nedeljama je pokušavao da nas diskredituje i prikaže “vandalima” i “nekulturnima”.
Stranica na fejsbuku koja je finansirana od Treće Srbije pod nazivom “Podrška Fajgelju…” je besomučno mamila svoju publiku, reklamirajući se po Fejsbuku. Varali su ljude željne Iphone telefona lažnim oglasima koji su im te telefone i slične nagrade “za lajk” obećavali. Naivni ljudi su svojim klikovima i lajkovima na ovakve oglase ustvari generisali potrebnu (lažnu) masovnu podršku za stranicu ovih sajber-propagandista.

Stranica je branila “uglednog-mladog-natprosečno-obrazovanog-čuvara-srpske-tradicije”, čiju su, zamislite, čak “porodicu napadali”! U tome joj je zdušno pomagao i portal Treće Srbije “Novosadske novine” kao i one kamere javne institucije KCNS-a, kojima su napravili snimke mladića koji se zevzeče i zapišavaju KCNS. Niko od zapišavača nikad nije priveden, niti tužen, a Fajgelj nikada nije tužio nikog za “proganjanje njega i njegove porodice”.

Nakon ovih osam meseci, s oduševljenjem mogu reći da je Novi Sad oduvek imao taj avangardni duh! Tradicija avangarde – skoro neprekinuta! Napredniji je bio Novi Sad  “još onomad” od sada već nedvosmisleno Naprednjačke Srbije! Građani “Vojvođanske Prestonice”, još prošle jeseni su “furali” jednog botobojažljivog cenzora, dok danas “Ubrojčani Beograđani” nisu još ni primećivali da se nebo “namrčilo od Zemuna” i da oblaci idu i ka nama!

To je sve bilo pre “Beogradskog Ubrojčavanja”  kao reakcije prolećne poplave cenzure…

Hoaksa našeg nasušnog daj nam danas

U to vreme, nakon što smo skoro mesec dana vodili medijski rat sa bot-armijom Treće Srbije, “naoružani” samo besplatnim društvenim mrežama, znanjem i kreativnošću, primetila sam jedan zanimljiv medijski “spin” u vezi sa “Razapetim Isusom“. Tako su tada novinari, preuzimajući Fajgeljovu retoriku uporno nazivali rad Danijele Tasić, iako se rad zaista zove “RECI:NOVAC”, i ustvari – ne predstavlja Isusa.

Naime, vest da je cenzurisani rad Danijele Tasić izložen na Oktobarskom salonu, pojavila se 6. novembra 2013., prvo na portalu B92, a potom i na novosadskom Radio 021 portalu (na kome i dalje stoji).

 

Razapeti Isus

“Razapeti Isus”

Raspitujući se i pretražujući informacije o tome, došla sam do zanimljive objave na FB, koju je zaista mali broj ljudi video. Mia David je na svom privatnom profilu na FB, kao direktorka Kulturnog centra Beograd, napisala da joj laska da su autori ovog hoaksa (lažne vesti) izabrali baš nju i ustanovu koju ona vodi.

“Iskreno čestitam autorima ove akcije. Smatram da je ovakav vid borbe legitiman i osećam se počastvovanom što sam izabrana JA i kuća koju VODIM.”

Postavila sam na njenom postu nekoliko pitanja o tom vidu borbe lažnim vestima protiv cenzure. Autor ove vesti je poslao “vest” novinarima B92, a oni su, željni klikova i prometa na sajtu, brže bolje neprovereno i objavili.

Na medijskom nebu Srbije svi se bave propagandom. Najbolje smo to znali mi, koji smo se tih dana borili sa sajber-propagandistima.

No, bez obzira na poslovičnu bezglavost “web novinara” koji su naseli na lažnu vest, opravdavanje ovakve “borbe protiv cenzure” hoaksima mi se činilo neozbiljno i vrlo “ležerno” i “prestonički”, pogotovo kada dolazi od direktorice koja nikada do tada, o cenzuri koja se desila u Kulturnom centru Novi Sad, nije javno progovorila u ime ustanove kulture koju vodi. Tek kada ju je lažna vest lično potakla da reaguje, direktorica KCB je napisala par rečenica na svom fejsbuk profilu koji se teško može nazvati “javnim glasilom”. Njen post ima oko 40. lajkova.

Mia David o hoaksu

Mia David je počastvovana i čestita autoru ovog hoaksa, pa je tako uspela i da previdi i nekoliko za građane važnijih pitanja. Najvažnije je pitanje o odgovornosti direktora kulturnog centra. Ne zameram joj, legitimno je koncentrisana samo na svoju “kuću koju vodi”. Etika posla nalaže to da, čak i da je neko od kustoskinja prošlogodišnjeg OS želeo da uradi projekciju rada Danijele Tasić, ne bi to smeo da uradi bez izričite dozvole umetnice. Umetnicu niko nije pitao ništa. Nije je pitao ni direktor KCNS Andrej Fajgelj kada je napravio fotografiju njenog rada i okačio ju na svoj privatni FB nalog. Fajgelj je tada, u stilu sajber-tabloidnih botova, prekršio svoja urednička ovlašćenja u okviru gradske ustanove KCNS (nikada nije odgovarao za to) i izložio rad na uvid javnosti bez dozvole umetnice. Iskoristio je svoje malo bahato pravo diktatora koji se dočepao vlasti, da u “kući koju vodi” odgovara samo sebi i onima koji su ga tu postavili. A tu ga je, kao i ostale službenike – postavila partokratija.

 

Jer ja tako kažem…

Šta se to promenilo od jeseni 2013. i “cenzorčića” iz KCNS do proleća 2014. i #ULiceCenzuri ? Danas u medijskom ratu učestvuju kako sajber-falange stranačkih botova, tako i razni mini-moćnici poput Nemanje Đorđevića, pa sve do samog državnog vrha, do našeg “predsednika-žrtve” i “premijera-spasioca” Srbije. Nije to čudno. Država je zaposlila mnoge na “poslu očuvanja države“.

Ono što je meni čudno je to da je što ja znam da je autor hoaksa o “Razapetom Isusu na Oktobarskom salonu” niko drugi, nego, baš ovaj “JER JA TAKO KAŽEM” Nemanja Đorđević. Ovde možete videti ceo razgovor koji smo o tome preko fejsbuka vodili on i ja.

Autor hoaksa

Autor hoaksa

Ja se neću baviti njegovom stručnom kompetencijom, karijerom, povezanošću sa ministrom Verbićem niti bilo kojim drugim aspektima njegovog novog “posla”. Mene zanima kako je Nemanja Đorđević koji je onako prekinuo konferenciju, bio u stanju da pre manje od osam meseci nešto ovako:

“Dakle, na istoj smo strani, borimo se protiv cenzure, ova virtuelna akcija na OS je iznedrila da se direktorka jedne prestižne manifestacije konačno javno izjasni o KCNS i cenzuri i nemamo ništa od toga što ćemo reći da je taj i taj pustio lažnu vest.”

 

Kako je taj Nemanja Đorđević koji meni ovo piše, danas sa državnom funkcijom u vlasti, u stanju da novinarima bukvalno zapuši usta?  Novinari žele da se Prestižni MinistarKONAČNO JAVNO IZJASNI O DOKTORSKOM RADU MINISTRA POLICIJE NEBOJŠE STEFANOVIĆA. Šta se desilo za ovih osam meseci tom Nemanji Đorđeviću, veštom “prevarantu novinara” ? Pa desilo mu se ZAPOŠLJAVANJE U DRŽAVNOJ SLUŽBI.

Print_1176

Pre osam meseci mi je Đorđević ponudio i “saradnju” i rekao je da “ima puno ideja“. Ipak, mene je odbila jedna njegova suštinska bahatost preko koje, ne mogu ni danas da pređem. Sadržana je u ovoj rečenici:

“Nije ni važno kako se rad stvarno zove dok god ga ljudi prepoznaju kao Isus, no čujemo se već. Bilo bi dobro možda obrisati post kod Mie kako bi smanjili vidljivost.”

Naravno da nisam obrisala post “kod Mie” u kojem ga navodim kao autora hoaksa.

Đorđeviću nije bilo važno kako se Danijelin rad zove, nije važno ni to što je mediokritetski direktor KCNSj, nazivajući rad “Razapetim Isusom” pokušao da spinuje u medijima “uvredu nanetu vernicima“, nije važno ni to što su ljudi izmanipulisani da misle da je u pitanju “predstava Isusa sa novcem u rukama”, važno je da MI RADIMO SVOJE SPINOVE koji za cilj imaju to da se BAŠ direktorica KCB “konačno izjasni” o slučaju cenzure.

A zašto ne i ministar kulture? Gradonačelnik? Ministar prosvete? Jer ja tako kažem…

 

Šefovanje u ministarstvu nije hoaks, Đorđeviću.

Nemanja Đorđević - @Akuzmatik on Twitter

Najpozitivniji lik taj Verbić.

Pitam se da li će ovaj tekst podstaknuti  Nemanju Đorđevića  (@Akuzmatik) da ipak posavetuje ministra Verbića, da se KONAČNO IZJASNI O “POJEDINAČNOM” SLUČAJU MINISTRA POLICIJE i njegovog plagiranog doktorata? Nisam optimistična. Nije ovo hoaks a nije ni Đorđević nepromišljen.

Možda će makar novinari (B92), kojima je Nemanja Đorđević poručio: “Vi (sa B92) možete u Beogradu da dođete kad god hoćete” biti inspirisani ovom pričom o hoaks-propagandnim “hobijima” iz Đorđevićeve nedavne prošlosti, ili makar potaknuti njegovim stavom o naivnim i neprofesionalnim novinarima, te prihvatiti njegov poziv i pokucati mu na “Beogradski Kabinet”.

Dok do dijaloga ne dođe, nije važno što ministra policije zovu “Slina”… i mi smo Fajgelja zvali svakako, eno ga, živ i zdrav! Nije važno što aktiviste zovu budalama! Tek nekolicina nas je privođena! Uglavnom neki “nevažni ljudi” koji “nisu sa nama”. Nije važno ni što je ministar plagirao doktorat! Nije važno ni što mu je mentor na doktoratu najobičniji beskrupolozni prevarant i prijatelj korumpirane vlasti! Nije važno ni što Verbić kao “najpozitivniji lik u toj novoj vladi” – sada više definitivno nije dobro naelektrisan!

Prosvetli me

Prosvetli me:)

Važno je samo da se ONI koji su se sada dokopali vlasti – slučajno ne popadaju sa broda u poplavi pobune protiv cenzure.

I na kraju… Dragi Šefe Kabineta, sigurna sam da se ne poznajemo, ali TESLE TI, prosvetli me:“Kada nema dijaloga, to je nasilje?” 

@cyberwanderlust

ODAKLE PRAVO? | B92 Blog

“Odakle pravo gospodinu Šabiću da komentariše odluku Apelacionog suda?”
To pitanje postavio je juče premijer Srbije, Aleksandar Vučić u emisiji “Stav Srbije”. Istina, nisam gledao emisiju ali pitanje sam morao zapaziti, jer su ga odmah preneli i brojni mediji. A i da nisu to bih morao zbog mnoštva poruka preko Twittera, DM-a, SMS-a… u kojima mi je, pored ostalog, skrenuta pažnja i na to da sam postao “državni neprijatelj No.1” čak i da “treba da se čuvam”.
Odmah da kažem, ne želim ni da pretpostavljam a kamoli da verujem da bi se premijer moje države mogao baviti organizovanjem kakvih neprijatnosti na moj račun, isto važi i za ljude iz njegovog neposrednog okruženja. Što se tiče mogućih aktivnosti na tom planu od strane premijerovih sledbenika u maniru “katolika većih od pape”, verujem da ih u očekivanim okvirima mogu podneti. Dakle, s tim u vezi nema problema.

….

Imali smo svojevremeno pokušaj da se sloboda izražavanja ograniči i u vezi sa radom pravosuđa u vidu krivičnog dela “nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka” (čl. 336a KZ-a): “Ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja, kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom.”
Taj pokušaj je bio totalno neuspešan, klasično “mrtvorođenče”. Od samog početka bio je oštro kritikovan kao preterano i rizično, demokratskom društvu neprimereno ograničavanje slobode izražavanja. Valjda je i vlast bila svesna toga, nikad ga nije primenila u praksi i konačno ga je pre nešto više od godinu dana i brisala iz KZ-a.
Ali čak da 336a KZ-a i nije brisan, da je na snazi on bi zabranjivao komentarisanje sudske odluke samo “pre donošenja pravosnažne odluke” i samo “u nameri da se povredi nezavisnost suda”. Ja sam komentarisao odluku KV Veća Višeg suda u Beogradu, donetu po žalbi pritvorenika, dakle, pravosnažnu sudsku odluku, i tu bi svaka priča o “protivpravnosti” morala da prestane. Da i ne spominjem, to da odluku uopšte nisam kritikovao, već sam o njoj govorio u sasvim afirmativnom tonu. Mislim da u drugačijem tonu i nije moguće komentarisati odluku o ukidanju pritvora nekog jedva punoletnog momka, zbog “izazivanja panike” u situaciji kad su iste ili slične “vesti” objavljivali visokotiražni mediji.
Komentarisao sam, ne, kako to premijer kaže, odluku povodom “pozivanja na razgovor ljudi koji su pronosili netačne informacije” (jer bih neke od njih da sam tužilac i sam pozvao na razgovor), nego odluku o ukidanju pritvora tih ljudi. Tu sam odluku označio kao dokaz da naši državni organi, bar u krajnjoj liniji, ne dozvoljavaju primenu najradikalnije mere, kakva je pritvor, protiv ljudi koji su osumnjičeni za zloupotrebu slobode izražavanja.
Siguran sam da ima ljudi kojima se odluka o ukidanju pritvora ne dopada. I siguran sam da treba da mogu, ako to žele, javno da kažu, a da ih niko ne pita – odakle Vam pravo?

from Novosadsko Ubrojčavanje http://blog.b92.net/text/24336/ODAKLE-PRAVO/
via botovi

Kratki zaključak o doktoru Mići od Maribora | Peščanik

Peščanik danas objavljuje integralni tekst mariborsko-kranjskog doktorata g. Jovanovića, koji smo mi pogledali samo ovlaš. G. Jovanović je u svom prepoznatljivom maniru slagao već u uvodu, u kome kaže kako je njegova „prva disertacija odbranjena na Londonskom univerzitetu 1983. godine“. Londonska laž g. Jovanovića dakle traje već više od 20 godina, a na njoj je sagrađen i Megatrend u Srbiji i njegova fiktivna imperija po inostranstvu. Po pečatu sa njene prve unutrašnje strane, mariborsko-kranjska disertacija zavedena je u biblioteci Univerziteta u Mariboru 18.7.1991. Valjalo bi proveriti i tačan datum same doktorske diplome i utvrditi da li je podlegala obavezi nostrifikacije, imajući u vidu da je 25.6.1991. Skupštine Slovenije proglasila nezavisnost od SFRJ. U svakom slučaju evidentna je ljubav prema nauci g. Jovanovića, koji je ovu disertaciju branio u Kranju dok je gorela Jugoslavija.

Mi se analizom ove disertacije nećemo baviti, jer smo g. Jovanoviću i njegovim pulenima posvetili već dovoljno svog vremena. Na časnim je ljudima akademske zajednice Srbije (i bivše Jugoslavije) da to učine, ako žele. Imajući u vidu prethodno iskustvo, ne bi nas iznenadilo da saznamo kako i mariborsko-kranjska disertacija obiluje plagijatima, nedokazanim hipotezama i drugim ozbiljnim nedostacima, ali to naravno ne možemo da decidno tvrdimo. Ukoliko neki vredni ljudi to dokažu, te u Mariboru pokrenu postupak oduzimanja doktorskog zvanja g. Jovanovića, mi možemo samo da obećamo da ćemo ih častiti večerom i bocom čuvenog vina Chateau de Bozhinoff (ili njegovog najbližeg ekvivalenta).

dr Marko Milanović i dr Miljana Radivojević

from Novosadsko Ubrojčavanje http://pescanik.net/2014/06/kratki-zakljucak-o-doktoru-mici-od-maribora/
via botovi

Doba narcisa | Peščanik

“Uveren sam da bi bio školski primer pleonazma reći da je ovo što navodim inspirisano ponašanjem srpskog premijera. Međutim, on ni slučajno nije jedini. Od indijskog predsednika Nerendre Modija, preko Vladimira Putina u Rusiji, Viktora Orbana u Mađarskoj, Matea Rencija u Italiji, mnogo, mnogo drugih političara, baš kako statistika tvrdi, krasi isti tip samozaljubljenosti. Narcisoidnost je u čvrstoj sprezi sa populizmom, pri čemu je granična linija to da je za narcisa ključna reč JA, a za populistu MI. Pritom je narcis iskren, a populisti emocija kolektiviteta služi za manipulaciju. Kod narcisa raspoloženja variraju u rasponu od besa do paćeništva. Jedan od najpoznatijih narcisa našeg vremana, italijanski bivši premijer Berluskoni, razvio je do savršenstva tehniku paćenika koga „nevinog proganjanju sudije, komunisti, centri svetske političke moći…“ – i to mu je dobrim delom pomagalo da dobija izbore. Pozivanje Aleksandra Vučića na zaveru OEBS-a, štampe, interneta i opozicije neizmerno liči na to.

Širenje teme i na druge državnike posledica je moje teške alergije na ono: „toga nigde nema“ – karakteristično čak i za naše obrazovane javne ličnosti, a što kao lakmus otkriva njihovu provincijalnu narcisoidnost. Ozbiljniji povod je učenje na primerima drugih. Iz bokora međunarodnih narcisa odabrao bih dve „komšijske“ ličnosti. Mađarski premijer Orban – mogao bi se uzeti kao primer mračnog ali uspešnog narcisa, dok bi italijanski premijer Renci, simbolizovao operetsku i ne naročito uspešnu varijantu.

Dva pomenuta modela mogu pružiti dosta paralela sa stanjem kod nas. Počnimo od kraja prethodnog pasusa. Ni naš narcis nema dostojnog protivnika, ne po rečitosti, toga ima na pretek, nego autaritativnog, a ne autaritarnog i sa partijom koja je u stanju da sprovodi ozbiljne poduhvate. Opozicija SNS-u je jednostavno nestala sa scene, bilo da je prešla u vazale, bilo da se sama urušila. Urušavanje opozicionih partijskih struktura nije tragedija koliko nagli pad opozicionog mišljenja. Istraživanja javnog mnenja pokazuju da čak i oko poplava ogromna većina ispitanika smatra kako je ponašanje premijera „odgovorno (69%), odlučno (59%), državničko (50%)“, a negativne ocene su „nestručno (21%), neodgovorno (15%) i neiskreno (11%)“. Ubistvena je činjenica da, uza svu zadivljujuću aktivnost tviteraša, 58 odsto ispitanika veruje zvaničnim podacima. Dakle nacija poznata po onom „ko, jel ja“ našla je vođu kojem veruje bez zadrške. Praviti se da to ne primećujemo je glupo i neproduktivno.

Vučić je pri dolasku na vlast napadan masovno, često drekavo, neukusno i uvek neefikasno. Nema sumnje da je svojim „istorijskim“ ponašanjem zasluživao, prvo da se ne nađe tu gde je, a kad su ga slobodni izbori lansirali kao raketu, onda je ipak trebalo da slede oštre i utemeljene kritike. Neobuzdana i emocionalna, manje ili više inteligentna povika, samo mu jača poziciju kod birača, koji su najčešće na strani napadnutog. Inflacija (pa i napada na vlast) obara vrednost (kritike). Ona je i odraz nemoći.

…”
from Novosadsko Ubrojčavanje http://pescanik.net/2014/06/doba-narcisa
via botovi

Цензура за почетнике

“Nova srpska cenzura nije zasnovana na goloj sili, upadima u medijske kuće, hapšenjima ili, ne daj bože, likvidaciji neposlušnih novinara. Izuzetaka od ovog „pravila“ je bilo (gašenje BK televizije, postavljanje bombe na sims D. Anastasijeviću npr.) ali su ona srećom sporadična i neuspešna.
Nova srpska cenzura zasnovana je na ekonomskoj kontroli medija, urednika i novinara. Ta kontrola je višeslojna i višeznačna, vojnim rečnikom rečeno – atakuje u više kolona i iz više pravaca. Njeni noseći stubovi su:

A) vlasništvo B) oglasi C) strah”

Dragi Ubrojčani, za bolje razumevanje upravljanja građanima (ne samo novinarima) putem “straha” preporučujemo vam za “lako letnje štivo” knjigu Filozofija straha pisca Laš Fr. H. Svensena (http://www.geopoetika.com/book.php?id=857)

O knjizi:

„U kulturi koja je na mnogo načina označena društvenom dezintegracijom, strah je nešto što nam je zajedničko, ugao shvatanja postojanja koji nas okuplja, jedno od osnovnih obeležja naše kulture. Strah je, bez sumnje, najvažnija roba koju masovni mediji iznose na prodaju, i njemu se dodeljuje sve više postora. Mediji nas bombarduju pričama o opasnim virusima, teroristima, pedofilima, nasilju, ekološkim katastrofama i zaraženoj hrani. Ljudi se plaše dok gledaju televiziju.
Ova knjiga je rezultat mog sve većeg gneva zbog toga što strah kolonizuje naš životni svet.”

Uloga medija u širenju straha samo je jedan segment ove izuzetne knjige koja se bavi strahom sa niza polazišta, od neurobiologije do fenomenologije. Autor ispituje kako je strah postao neka vrsta kulturne lupe kroz koju posmatramo svet, a strah i rizik, strah i poverenje, integrišuća uloga straha, upotreba straha u borbi protiv terora glavne su njegove teme. U završnom poglavlju Laš Svensen traga za odgovorom da li postoji izlaz iz straha i da li možemo da razrešimo atmosferu straha koja nas danas okružuje.

NE PRISTAJTE NA DRUŠTVENU KONTROLU PUTEM STRAHA!
from Novosadsko Ubrojčavanje http://www.bojanljubenovic.com/moj-stav/cenzura-za-po%C4%8Detnike/
via botovi